Moje vreme u inostranstvu je danas trebalo da se završi, ali ceo svet mi je okrenut naglavačke kada je vest stigla naizgled ni o dakle jedne nedelje u martu. Svega par dana pre zatvaranja granica, univerziteta i života, moja supervizorka na univerzitetu gde sam trenutno na European Solidarity Corps projektu me je uveravala da nakon kratkog putovanja u Belgiju neću morati da ostanem kod kuće u karantinu 14 dana jer smo svi bezbedni.

 

U tom momentu već su postojale određene mere predostrožnosti jer je danska vlada pretpostavila kakva oluja nadolazi - sredstvo za suvo pranje ruku je bilo svuda na javnim mestima, ljudi su imali pravo da ostanu kod kuće ukoliko se ne osećaju dobro, čajna kuhinja u kancelariji je bila malo tiša dok su se ljudi sklanjali ka svojim stolovima umesto da imaju svoj mali hygge momenat na poslu. 

 

"Porodica u Novom Sadu mi je savetovala da sačekam i da ne reagujem iz straha već iz pameti."

 

Situacija je eskalirala brzo i Kraljevina Danska zatvorila je granice 13. marta 2020 dok sam bila u Briselu u poseti prijateljima. Zahvaljujući njima, uspela sam da ostanem donekle hladne glave i sačekam let tri dana kasnije da se vratim. Ta tri dana sam opet vagala da li da odem u Dansku ili Srbiju, ali ipak finansijska nemogućnost da biram kao i strah ugrožavanja roditelja me je ipak poneo da krenem za Kopenhagen a ne Beograd. Kada sam stigla konačno kući, osećaj olakšanja što sam na svome me je obuzeo toliko da sam sledeća dva dana prespavala ne znajući kako da se nosim sa situacijom. Nakon kratkog olakšanja opet su me uhvatili pundravci me je obuzela briga jer ovo ipak nije moj stalni dom.

 

U tom momentu opet se postavilo pitanje finansija - karta za povratak je bila veoma skupa i uprkos uveravanju od strane porodice, oklevala sam da skočim na prvi avion i preletim pola Evrope ne znajući šta me čeka po dolasku. Kako da preselim stvari? Kako da spakujem život koji sam ovde izgradila u kofer? Da li da napustim planove i budućnost koju sam planirala proteklih godinu dana? U glavi su mi se takođe vrzmale misli da ću biti zadržana na granici i umesto kući odvedena na nepoznato mesto sa nepoznatim ljudima ne znajući da li ću morati da ostanem tamo 28 dana. 

 

Osećaj izolacije i samoće u domu koji je ostao bez studenata i prijatelja je bio jednak strahu koji nas je sve obuzimao - strahu za svoje zdravlje, zdravlje drugih, nemogućnost da išta promenimo, neznanje kada će biti kraj svemu. Ljudi su masovno odlazili i tišina je preuzela ceo grad ostavljajući nas preostale ne znajući šta da radimo. Porodica u Novom Sadu mi je savetovala da sačekam i da ne reagujem iz straha već iz pameti. Sa tim na umu, prva reakcija mi je bila kontaktiranje svih nadležnih službi - univerzitet, ambasada i organizacije odgovorne za projekat. 

 

Razumeti kontakt sa mojim supervizorima znači razumeti radnu atmosferu nordijskih zemalja koje nemaju hijerhiju. Po povratku sam imala sastanak sa supervizorkama koje su umesto predlaganja svojih rešenja pružale podršku ostavljajući mene da odlučim o svom životu. Sa jedne strane ovo mi je uzrokovalo više pitanja nego odgovora, ali znajući da imam njihovu pomoć sa bilo kakvim problemima ukoliko ostanem u državi mi je olakšalo odluku da ipak ostanem.

 

Tokom svih dešavanja, AFS interkultur predstavnici su bili u stalnom kontaktu sa nama, nudeći pomoć ukoliko je ona potrebna kao i najnovije informacije o razvitku situacije u zemlji. Iako skoro svi građani pričaju engleski i prevode većinu stvari zbog stranih državljana koji žive ovde, nije dovoljno informacija bilo dostupno na engleskom jeziku odmah. Sa tim na umu, počela sam da razmišljam o studentima na razmeni mog univerziteta sa kojima sam u kontaktu. Imajući na umu koliko sam sama uplašena, želela sam da ostanem u solidarnosti sa studentima mog univerziteta koji nisu u mogućnosti da odu - zajedno smo u ovome na kraju krajeva i zajedno moramo istrajati ovaj period. 

 

Volonterski centar Vojvodine je pružio neverovatnu podršku u ovom periodu jer su tu bili hladne glave za sva pitanja sa brzim i informisanim odgovorima koji su samim tim su doprineli osećaju sigurnosti da mogu ostati. Dobiti direktne odgovore na razna pitanja je značilo imati kontrolu makar iole nad situacijom i nad svojim postupcima. Ambasada Srbije u Kraljevini Danskoj je takođe bila tu za pitanja i uveravali su me da kakva god da je situacija imam prava; ta dvosmerna komunikacija je značila da imaju ipak svoje državljane na umu. 

 

"Život se vraća sad u svoju nenormalnu normalu, ali i dalje smo na oprezu

jer je neizvesnost sada deo svih naših života i nikada se ne možemo vratiti na staro."

 

Od sledeće nedelje zvanično je sve otvoreno sem univerziteta, ali i dalje nisam u mogućnosti da se vratim u kancelariju normalno. Ipak nedeljni online sastanci osoblja kancelarije za međunarodnu saradnju mi pružaju osećaj sigurnosti i zajednice. Život se vraća sad u svoju nenormalnu normalu, ali i dalje smo na oprezu jer je neizvesnost sada deo svih naših života i nikada se ne možemo vratiti na staro. 


 

Nađa Jovičin

European Solidarity Corps volonter u Danskoj