U novembru sam saznala da ću naredni semestar provesti na Erasmus+ razmeni u Španiji. Čitav proces prijave je bio dug i naporan, ali se isplatilo. Išla sam na razmenu 2017. koja mi je promenila život. Bolje sam upoznala samu sebe, osamostalila se, shvatila sam šta mi je bitno u životu. Kako je od tada prošlo nekoliko godina, počela sam da gubim smisao, pa sam bila spremna na to da ponovo doživim promenu. Međutim, promena koja je dočekala ceo svet svega mesec i po dana nakon početka moje razmene nije bila očekivana.

"Iako je virus već uzeo maha kada sam u februaru otišla na razmenu,
svi smo mislili kako to neće doći do nas - pa nismo ni brinuli
(mada je opšte poznato da studenti na Erasmusu generalno ne brinu previše)."

Iako je virus već uzeo maha kada sam u februaru otišla na razmenu, svi smo mislili kako to neće doći do nas - pa nismo ni brinuli (mada je opšte poznato da studenti na Erasmusu generalno ne brinu previše). Izlazili smo, išli mamurni na jutarnja predavanja, preležali sieste na toplom suncu u parku, putovali. Zbližavali smo se i dramili samo onako kako na Erasmusu može. Jednom prilikom sam drugarici rekla da se u jednom danu na Erasmusu desi onoliko koliko se desi u mesec dana kod kuće. Živeti u Španiji se može sažeti u “carpe diem” ...sve dok ne stigne vest da virus korona hara zemljom.

 

U početku se nije dizala panika. I dalje smo imali predavanja, klubovi su bili otvoreni i mnogi su putovali. U svega par dana se sve promenilo. Neki profesori su prestali da dolaze, a hrpe ljudi su se skupljale pred klinikama u 7 ujutru da se testiraju na novi virus. Zvaničnici su tvrdili kako nema razloga za panikom, kako se virus širi u Madridu i severu zemlje, a da smo ovde, u Andaluziji, i dalje sigurni. Pa smo nastavili da se pravimo da se ništa ne dešava. Govorili smo kako nas niko neće poslati kući, ubeđivali sebe da Erasmusu ništa neće stati na put. Mislim da smo tada već svi brinuli, ali da niko nije hteo da prizna. I onda je, doslovno preko noći, proglašeno vanredno stanje.

 

Nametalo se pitanje da li ići ili ostati. Smatrala sam da je rizično putovati, gledajući da se mora ići preko Madrida koji je bio epicentar zaraze. Stupila sam u kontakt sa svojim univerzitetom u Srbiji i sa ambasadom Srbije u Španiji, i jedni i drugi su preporučili da ostanem tu gde jesam. Međutim, iste veečeri, krenule su prve prijave za evakuacione letove za moje prijatelje iz različitih zemalja Evrope. Dve stvari su mi postale jasne: 1) ljudi s kojima sam bliska će otići i 2) ako želim i ja da odem, moram to da uradim što pre.

 

Nekoliko faktora je doprinelo mojoj odluci da odem sa razmene. Pre svega, broj novozaraženih u Španiji rastao je nekontrolisanom brzinom, svakog dana bilo je na hiljade novih slučaja. Medicinske ustanove bile su prezasićene, zaštitna oprema nije mogla da se nađe. Nisam se osećala sigurno. Ne samo da je postojao rizik od zaraze, nego je bilo jasno da se život neće skoro vratiti na staro. Nije bilo realno očekivati da ćemo se do 22. maja, kada se semestar završava, vratiti u školske klupe. Nije bilo dozvoljeno ni izaći iz stana. Međutim, ono što mi je najteže palo je to što oni s kojima sam se zbližila više neće biti tu, a moje čitavo Erasmus iskustvo bilo je zasnovano na ljudima. Shvatila sam da je Erasmus završen i tako sam odlučila da se vratim kući.

 

Trebalo je usaglasiti se sa pravilima obe države kako bih mogla da se vratim kući,
a ona su se menjala iz sata u sat. Otkazivanje letova, mere za one koji dođu
iz inostranstva, mogućnost da se usput zarazim - stalno su mi se vrzmale glavom.
Mislim da se nikada nisam osećala toliko anksiozno.

 

Ali to nije bilo ni malo jednostavno. Španija je vanredno stanje proglasila 14. marta, a ja sam avionsku kartu kupila nakon što je vanredno stanje proglasila Srbija narednog dana. Prvi let Air Srbijom bio je tri dana od tada. Trebalo je usaglasiti se sa pravilima obe države kako bih mogla da se vratim kući, a ona su se menjala iz sata u sat. Otkazivanje letova, mere za one koji dođu iz inostranstva, mogućnost da se usput zarazim - stalno su mi se vrzmale glavom. Mislim da se nikada nisam osećala toliko anksiozno.

 

Uz pomoć i podršku ambasadorke Srbije, Katarine Lalić-Smajević, svojih roditelja i svoje tvrdoglavosti, sletela sam u Srbiju 18. marta. Aerodrom Nikola Tesla zatvorio se svega 12 sati nakon toga, a ja sam narednih 28 dana provela u stanu. Ali sam se napokon osećala sigurno. Iako se Erasmus završio nenadano i prerano, ipak je tih mesec i po dana bilo dovoljno da mi se život promeni iz korena.


 

Olivera Pavlović

Student na razmeni u Španiji